Predstava „Gard“ Filip Rutić i Dražen Krešić, režija Dražen Krešić, Teatar &TD Zagreb
Na otvaranju Festivala glumca, Zijah Sokolović reći će da se pozorište nalazi između stvarnosti i istine. U tom prostoru između odigrava se predstava „Gard“ Teatra &TD, Nikola (Nikola Nedić) bivši bokser pravi film o boksu, film o sebi, kroz čitav proces pokušava se suočiti sa sopstvenim nemanima, sa onim što nosi „ispod tepiha“, a što iz predela nesvesnog izlazi u vidu bika, koji se pojavljuje na sceni (i u filmu koji se snima) Bik je, objasniće Nikola, muška ranjivost. Bik je (i) prtljag koji nosimo i trudimo se dugo, što duže ponašati kao da ga ne nosimo, kao da on neće u jednom trenutku pokazati svoje puno prisustvo.
Dok je gard u boksu osnovna pozicija, ona iz koje sve druge kreću i gard se, u principu ne spušta, gard je granica pre drugima, u izvesnom smislu nas samih prema nama samima, zavisi sa kim se zapravo borimo. Naspram Nikole je Bernard (Bernard Tomić) koji je sve ono drugačije, Nikola će Lani (Lana Lijević) glumici i svojoj nekadašnoj partnerki koja i igra u film reći da je sve suprotno od njega, lagan, sa savršenim idejama za film, kreativan, lišen inhibicije. Filip Rutić i Dražen Krešić otvaraju sve vreme tekst, vladaju njegovim tokom, punom intruzija, sa svim dubokim virovima koji su ga deo. Koliko život daje apsurd kao ključ za njegovo tumačenje, koliko je mešavina karaktera i traume koju nosimo kao teret, a koliko prosto nismo kadri suočiti se? I koliko nas vreme u kom živimo (pogotovo kroz intervju Lane sa novinarkom (i) to vidimo) mrvi, traži od nas da smo u neprestanom gardu bez opuštanja, što je jedna u najmanju ruku naporna, gotovo neizdrživa pozicija. Kostimi (Aleksandra Ana Buković) asociraju na osamdesete prošlog veka, daju osećanje bliskosti koje vezujemo za to vreme.
Reditelj Dražen Krešić spretno usložnjava planove predstave, ukazujući na porozne ivice svakog od njih koje poniru jedne u druge, svetovi koje vidimo nemaju jasne granice, teritorija na kojoj smo je između stvarnosti i istine. Zvučni pejzaži (muzika Antun Aleksa) podcrtaće liminalni ambijent predstave, kao i scenografija Mateja Knienjalda. Nikola će spustiti gard na kraju i završiti ležeći na podu, nokautiran. Predstava ‘’Gard’’ ispituje prostore prelaza, preispitivanja vlastitog identiteta, a periodi tranzicije periodi su nesigurnosti, uznemirenja. Predstava potiče na preispitivanje ne samo vlasititih emocija nego i iskustava i načina na koji ih intepretiramo, nego i na preispitivanja značenja koje dajemo simbolima (poput bika). Jednako ona ispituje i prostore pozorišne igre od gledaoca zahteva aktivno uključivanje njegovih mentalnih i emotivnih kapaciteta, ona sadrži linčovsku smelost za ulazak u ono što je sa druge strane poznatog, što je „obrnuto“, ali ima i smelost igre. Parafraziraću Reč dramaturga Filipa Rutića u programskoj knjižici Festivala prisutno je stalno iskušavanje metode pokušaja i pogreške sa motom koji je tu da oslobodi i potakne proces: jedino što sada možemo napraviti je bilo što.
Na kraju ne mogu da ne pomislim na potragu za uvidom kakav nalazi de Niro u Kopolinom Razjarenom biku, potrebu da vidimo ono što do sada nismo videli, potrebu za promenom perspektive.
Nataša Gvozdenović