Obraćanje nacijiAskanio Čelestini, reditelj Bojan Đorđev, Atelje 212 Beograd
Obraćanje naciji italijanskog autora Askania Čelestina smešeten je u fiktivnu Malu zemlju, za koju je jasno da je Italija, odnosno da je Evropa, odnosno svet zapadnog narativa.
Na sceni je svet koji je mitološki, mediteranski začudan. Svet je sačinjen od ogromnih riba, morskih zvezda, deo smo čudesnog i strašnog imaginarij (scenografija Siniša Ilić) tako da imamo utisak da se „Obraćanje naciji“ dešava na dnu mora, atmosfera koja se kreira ima u sebi nečeg pirandelovskog. Čelestini kroz niz monologa vrlo spretno prepliće naše egzistencije sa mitom i u tom prepletaju spretno nas i uporno podseća na distopiju koju živimo, lišenu potrage za smislom. Niz monologa čini celinu, različiti glasovi slivaju se u jedan krik, krik nesvesnih ljudi koji poput beketovskih kreatura žive u pustoši savremenog sveta. Fraktalna struktura teksta (dramaturškinja Mina Milošević) donosi monologe muškaraca žena i dece koji govore o svetu, čiji smo deo, lišenom osnovnih vrednosti, solidarnosti, empatije, o ljubavi prema drugom da ne govorimo, a ako nam fašizam diše za vratom, često nismo u stanju da ga prepoznamo.
„Odjednom osobe iz gradskog prevoza sa ulice, iz supermarketa, iz pekare, sa televizije, iz administracije, iz škole, postaju groteskna mitska čudovišta našeg vremena koja sprovode svakodnevna mala zla. Ta mala zla, združena, za rezultat imaju društvenu katastrofu“, navodi u Reči dramaturškkinje Mina Milošević. Vrlo pažljiva režija Bojana Đorđeva na sceni gradi svet čiji je oslonac u teatru apsurda, eho je i Pirandelovog sveta koliko i Beketovog (između ostalih) pre svega Čelestinijev svet je naš svet koji je davno nadigrao apsurd, pitanje u kom prostoru su naše egzistencije. Muzika Marije Balubčić naglašava distopijsku atmosferu predstave. Kao da smo deo Ginzebergovog Krika koji se sve vreme urušava unutar sebe. Na trenutak čujemo Bella ciao koja zvuči kao davno sećanje, sećanje na nešto za šta nismo više sigurni šta je. Glumački tim u kojem su Jovana Gavrilović, Gordan Kičić, Branislav Zeremski, Aleksandar Srećković, Dejan Dedić, Katarina Žutić, Isidora Minić, Ivan Jeftović, Miona Marković igraju posvećeno, lucidno, duhovito. Predano publiku suočavaju sa činjenicom da smo deo apsurdnog ključa, a da to možemo menjati samo ukoliko to osvestimo. Živimo distopiju, svi smo roba koja ima svoju cenu, deo smo sistema u kom nas uče da se sreća može ostvariti bez odnosa sa Drugim.
„Obraćanje naciji“ nas poziva u potragu za novim smislom i sistemom vrednosti, a pozorište je, podsećaju nas, ogledalo odnosa u jednom društvu, neposredna je refleksija, ima moć suočavanja ljudi sa sopstvenim nedostacima.