„Edvard II“, Sašo Dimoski i Andrij Žoldak (po Kristiforu Marlou), Teatar Jordan H. K. Džinot iz Velesa i Teatar „Masalinitov“ iz Plovdiva.
„Edvard II“ Saše Dimoskog i Andrija Žoldaka je „rimejk“ Edvarda II, Kristofera Marloua, posveta je fizičkom teatru navodi Žoldak u Reči reditelja. Edvard II Kristofera Marloua je komad u čijem središtu je ljubav između Edvarda i njegovog ljubavnika Pirsa Gejvstona, burna drama koja govori o iznurujućoj volji za moći, dinamici te volje, kompleksnosti ljudskih odnosa, seksualnosti. Edvardova žena kraljica Izabela je frustrirana zbog Edvardove veze sa gejvstonom, i ona postaje deo zavere protiv Edvarda. Edvard daje Gejvstonu visoke pozicije na dvoru, to izaziva gnev, a situacija na dvoru je već komplikovana… Edvard izaziva neprijateljstva mnogih, kuje se zavera, on na kraju biva svrgnut i ubijen.
Kod Žoldaka i Dimovskog pre svega kada samo čitate dramatizaciju koju su oni reducirali, ogoleli do srži, ono što je definiše jeste dinamika ljudskih odnosa i obrazaca koje oni nose. U središtu predstave je kraljica Izabela ( imam na umu da ona dolazi iz Francuske i zapravo ne želi da se uda, a iz Francuske dolazi i Gejvston, iz sredine gde on samosvojno živi kao homoseksualac, slobodno izražavajući svoju seksualnost, dok ga na dvoru čekaju zavist, bes i mržnja) odnosno sistem sa koji se susrećemo na dvoru kojim vladaju samo interesi, beskrupulozna borba za moći, odsustvo ljubavi (Izabela optužuje Gejvstona da joj je oteo muža kog nikada nije ni volela to je od samog početka jasno). Žoldak redukuje tekst daje drami jedan strog, precizan ritam, koji nas vodi kroz stanje apsurdnih egzistencija na dvoru, preko beskrupuloznog zla koje taj isti sistem dovodi u vrstu psihoze. Psihoza se izražava kroz pokret (asiocijativni tokovi odveli su me i do Sare Kejn), Žoldak je usmeren na telo glumca (glumac Vasil Zafirčev je na okruglom stolu govoreći o procesu koji su imali sa Žoldakom govorio o Hansu Tisu Lemanu koji govori da se u dramskom pozorištu radnja događa između tela, a u postdramskom u samom telu) i kroz kreiranje atmosfere na sceni koja je do zasićenosti puna tenzije i ohole borbe za moći (Izabela ne poznaje ljubav, ona prostor hrli u zlo koje i nju urušava). On pokazuje matricu zla i istim intenzitetom nanovo i nanovo ukazuje na nju dok se sa njom ne suočimo bez mogućnosti da se odbranimo od tog suočenja. Čitav glumački tim u kojem su: Boris Krstev, Ilin Jovanovski, Jovana Miladinova ,Vasil Zafirčev, Jordan Vitanov, Branko Mihajloski, Kire Acevski, Nikola Petkovik, Sandra Tančeva, Marija Barkova, Leonida Gulevska, Boban Aleksoski i Todor Stojkovski igra izuzetno usaglašeno i veoma zanosno matricu zla, svet kojim rukovodi lična nesreća i borba za moči koja je sama sebi svrha. Kraljica Izabela (Jovana Miladinova) iz infantilnosti prelazi u stanje izbezumljenosti zlom koje je izbličava. Pokret je precizan on najpre govori o psihozi u kojoj su junaci. Kostim (Simon Mačabeli i Rade Vasilev) veoma je elegantan, savremen podseća nas da je to vreme i u kojem mi živimo, da vlada matrica koja ukida čovečnost. Izabela je centar oko kojeg se sve dešava. Žoldak poziva na temeljno preipitivanje svog mesta u svetu u kojem vladaju veoma stari konflikti. Žoldak ovom predstavom ukazuje na to koliko je važno imati smelosti i osvestiti da je potrebno izaći iz kanona, napustiti ga ili dekonstruisati, zaboraviti ono što znaš da bi moga da vidiš Drugo.
Dvor je jedno vlažno i zapušteno mesto (scenografija Andrij Žoldak i Daniel Žoldak) a takva je i unutrašnjost onih na dvoru (što je spolja to je i unutra). Muzika Saška Kostova odlično naglašava atmosferu predstave, muzička matrica predstave je složena, ona kao da izlazi iz igre i scenografije istovremeno ih podržavajući.
Žoldak vas ne pita da li hoćete da se investirate u predstavu on vas u nju uključuje. Uključuje telo i emociju i um gledaoca da sa timom predstave kreira zajednički doživljaj.
Nataša Gvozdenović