Ko sam ja? Uplašeno jecajući, poput nezaštićenog i izgubljenog deteta pita se glavni junak Zelerovog komada Otac. U bolno potresnoj završnoj sceni očitava se sva dubina patnje kroz koju prolaze svi oni koji su suočeni sa posledicama demencije. Ali ova opaka bolest nije samo stradanje obolelih već i njihovih porodica. Upravo o temi koja je sve aktuelnija i nažalost vrlo prisutna u savremenom društvu progovara Florijan Zeler, u komadu čiju režiju na sceni Nikšićkog pozorišta potpisuje makedonska umetnica Nataša Poplavska.
Nakon filmske adaptacije istoimenog komada i uspešne postavke na sceni beogradskog Ateljea 212, pozorišna scena regiona obogaćena je jednim izuzetnim ostvarenjem. Predvođena odličnim Vladanom Gajovićem u naslovnoj ulozi, glumačka ekipa predstave u sastavu: Anja Drljević, Jovan Krivokapić, Maja Stojanović, Nikola Vasiljević, Andrea Drašković, kroz nešto više od 90 minuta publiku dovodi u različita emotivna stanja. Premijerne večeri moglo se jasno osetiti kako gledaoci reaguju i osećaju ovu duboko emotivnu porodičnu, ali i socijalnu dramu. Blagi smeh na samom početku komada vremenom je nestajao i prerastao u uzdahe i tihe jecaje, da bi se na kraju sve te uzburkane emocije koje je publika u sebi preživljavala pretočile u gromoglasan aplauz koji se prolomio salom.
Zelerov Otac je, kako je već istaknuto, savremena drama o suočavanju sa ozbiljnim mentalnim oboljenjem, ali i dirljiva porodična priča u čijem je sedištu ljubav između ćerke i oca. Taj otac, nekadašnji autoritativni inženjer Andre, do kraja komada potpuno gubi vezu sa stvarnošću. U prvim scenama duhovito i svojstveno Gajoviću, specifično šarmanto, glavni junak pokušava da porekne svoju bolest, zauzimajući i dalje stav čoveka čija se reč poštuje i ne dovodi u pitanje. Njegova nekadašnja figura oca autoriteta, ogleda se ne samo u njegovom držanju već i u ophođenju, ali i u odevanju. Do izražaja tako dolaze i odlično ukomponovani kostimi, naročito u odnosu oca i ćerke, te tako možemo da uočimo da kako bolest odmiče njihovi kostimi bivaju svedeniji, svetlijih tonova, pa sve do potpune jednostavnosti i banalnosti, kao na primer bolnička pidžama.
Mlada i talentovana Ana Drljević ostvarila je izuzetnu ulogu savesne i brižne ćerke Ane, koja na uštrb sopstvenog emotivnog života (u liku njenog partnera vidimo tačnog i decentnog Nikolu Vasiljevića) žonglira uvučena u iluzorni, halucinogeni svet svog voljenog, sada obolelog oca. I koliko god da se čini da je Andre jedan šarmantni gospodin, u njegovim postupcima, naročito prema ćerki, može se naslutiti prgavost, nabusitost i prilično teška narav. Zahvaljujući veštim rediteljskim uputstvima i vođenjem, gledalac je u prilici da pronikne u složene porodične odnose i da razazna višeslojne delove porodične priče s tragičnim uzrocima, a samim tim i posledicama.
Zahvaljujući dobro osmišljenoj scenografiji Vesne Sušić, mobilnoj i višenamenskoj, u kombinaciji sa vizuelnim i zvučnim efektima za koje je zadužen Emil Petrov, promena prostora u skladu je sa metamorfozom lika i duševnog stanja samog junaka. Senke na zidu svojevrsne su rešetke Andreovog mentalnog začaranog kruga.
Vladan Gajović je uspeo da na posebno bolan i tragičan način iznese ovu, u njegovoj dosadašnjoj karijeri najkopleksniju dramsku ulogu. Njegov dugo godina zapostavljeni talenat došao je u svoj svojoj punoći do izražaja pogotovo u završnim scenama komada. Njišući se na bolesničkom krevetu u ritmu neke nečujne uspavanke, njegov lik je probudio u nama osećaj duboke tuge, zabrinutosti i strepnje, empatije i beskrajne ljubavi za sve one koji se bore ili su bitku izgubili ratujući s demencijom, koja briše sećanja, realnost, ali emocije ipak ne može da pobedi.
PIŠE: Jelena S. Perić, pozorišna kritičarka Radio Beograda 2