Uhvati zeca
(Lana Bastašić, režija Lajla Kaikčija, Narodno pozorište Sarajevo)
Postoji trenutak kada prošlost i sadašnjost udare jedna o drugu. Kada rane i sećanja postanu žive i ne daju nam mira.
Uhvati zeca otvara upravo takvo mesto – svet istovremeno čudesan i zastrašujući, svet u kojem su naši strahovi, ljubavi i traganja za identitetom i stvarni i iluzorni.
Sara, koja živi u Dablinu, prima poziv iz detinjstva. Lejla, njena najbolja prijateljica, sa kojom godinama nije u kontaktu, javlja da je Armin njen brat i Sarina prva ljubav koji je nestao u ratu – možda u Beču. Bez oklevanja, Sara kreće na put ka Mostaru, zatim sa Lejlom preko Jajca i Banja Luke (grada odrastanja) ka Beču, ka unutrašnjim prostorima koji zahtevaju hrabrost i pažnju. Prihvata poziv jer postoje priče, da parafraziram, koje zahtevaju rasplet, koje ne mogu (više) da čekaju.
Scenografija (Sabina Trnka) koristi crvene stolove i stolice različitih veličina, poređane od najmanjih ka najvećima. Iznad njih vise ogledala raznih dimenzija. Svaka površina reflektuje ne samo aktere već fragmente njihovih sećanja, uspomena i strahova. Svetlost i senka (dizajn svetla Moamer Šaković) oblikuju prostor koji diše zajedno sa pričom. Kostimi (Sabina Trnka) su kao ogledala našeg vremena – u njihovim slojevima vidimo i prošlost i sadašnjost, eleganciju i nesigurnost, snove i strahove koje nosimo dok hodamo kroz svet.
Režija Lajle Kaikčije odiše tečnošću i preciznošću svaka replika, svaki pogled, svaka tišina ima svoju težinu. Kaikčija prenosi slojevitost romana: odrastanje i rat, traumu i nežnost, krhkost i snagu. Dramatizaciju i dramaturgiju potpisuje Nedžma Čizmo koja pažljivo i precizno oblikuje ritam predstave, prateći intenzitet romana. Čizmo uspeva da svaki detalj, svaku tranziciju i emocionalni prelaz učini razumljivim, ali i da sačuva složenost i uzbudljivost narativa. Zajedno, režija i dramaturgija čine da priča diše, ritam uzbudljivo teče, a publika ostaje uronjena u svet koji je i ličan i univerzalan.
Glumačka postava (Amra Kapidžić, Vedrana Božinović, Una Kostić, Ana Marija Tomić, Mak Čengić, Dino Bajrović) je spontana i usklađena. Sara i Lejla (Amra Kapidžić i Vedrana Božinović kao odrasle Sara i Lejla; Una Kostić i Ana Marija Tomić kao mlade Sara i Lejla) kroz igru koja je istovremeno laka i snažna otkrivaju kompleksnost ženskih i ljudskih mapa koje Bastašić gradi. Njihovu interakciju je zadovoljstvo posmatrati, jer kroz nju vidimo i odrastanje i traumu i fragmente sećanja i unutrašnje mape koje su neponovljive i dragocene.
Zec, centralna metafora, nije samo aluzija na Alisu (tu je i Direrov zec – postoje potezi koje samo naše unutrašnje oko može da prati); on je i naš strah i sećanje i vodič kroz unutrašnje prostore. Uhvati zeca vodi kroz fragmente sećanja i iskustava, kroz ono što želimo da zadržimo i ono što ne možemo da uhvatimo. Predstava uspostavlja dijalog svetlosti i senke, svesnog i nesvesnog. Svaka scena je prozor u unutrašnji svet junakinja, ali i introspektivni prostor posmatrača.
Sara i Lejla, tragajući za Arminom, simbolizuju našu potrebu da povežemo prošlost i sadašnjost, da od fraktala načinimo celinu da osvetlimo neuhvatljivo i suočimo se sa sopstvenim strahovima i nadom. Predstava istovremeno pruža nežnost i snagu, jednostavnost i kompleksnost. Publika je vođena kroz emotivni i misaoni prostor gde je svaki dodir, svaki pogled prilika da prepoznamo fragmente sopstvenog identiteta.
I kad svetla pozornice utihnu, ostaje osećaj da smo zajedno sa junakinjama prešli unutrašnja prostranstva koja gore u noći.
Zec, simbol naših unutrašnjih traganja, nije nestao – ali smo naučili da ga gledamo drugačije, sa pažnjom i svesnošću da smo nosioci svojih zečeva.
Predstava ne završava kada se svetla ugase. Nastavlja se u nama, u tišini posle aplauza, u mislima koje se vraćaju na Saru i Lejlu, na njihove tragove i izbore, na Armina za kojim se traga. U toj tišini, shvatamo da je putovanje kroz sećanja, kroz strahove i ljubavi, putovanje koje zahteva strpljenje, pažnju i hrabrost da se pristane na sopstvenu ranjivost. Uhvati zeca podseća da prava snaga nije u hvatanju ili kontroli, već u svesnom gledanju, u pažnji i prisutnosti – u sposobnosti da budemo svedoci svojih unutrašnjih svetova i svetova drugih.
Zec ostaje tu, simbol neuhvatljivog, ali i podsetnik da unutrašnji svet ne prestaje da se menja.
Predstava nas, poput dobrog romana, ne pušta da jednostavno odemo. Ona traži da ponesemo fragmente sa sobom – tragove, osećanja, misli – i da se možda jednom, u sopstvenom životu, suočimo sa sopstvenim zečevima, sa strahovima od kojih bežimo, sa ljubavima koje čuvamo, sa prošlošću koju nosimo.
Uhvati zeca je introspektivni kaleidoskop našeg kolektivnog i našeg unutrašnjeg života. Predstava nas podseća da su svetlost i senka, sećanje i sadašnjost, trauma i nežnost, neraskidivo isprepleteni – i da samo kroz pažnju i prihvatanje možemo pokušati stvoriti harmoniju u sopstvenim unutrašnjim svetovima.