Branimir Šćepanović Iskupljenje, režija Veljko Mićunović, Srpsko narodno pozorište
Iskupljenje je predstava koja se otvara kao mračna fioka koju niste planirali da otvorite. Veljko Mićunović režira prizore tako tiho da deluju kao da su oduvek postojali u nekom zabačenom hodniku ljudske svesti. Likovi se kreću kroz scenu poput ljudi koji pokušavaju da ne probude sopstvene misli. Krst na crkvi svetluca kao signal iz drugog sveta, ali prisustvo svetla, koje tokom cele predstave deluje kao umorno božanstvo, daje osećaj nadgledanja i tihe kontemplacije. Ono ponekad otkriva, ponekad skriva; postavlja publiku pred praznine koje sama mora da popuni.
Dramatizacija Slobodana Obradovića funkcioniše kao lanac poluzapamćenih snova. Sve je fragment, ali nijedan fragment nije slučajan. Priča se ne gradi linearnom logikom nego izranja, poput ostrva koje se pojavljuje kada voda padne dovoljno nisko. Nema pravolinijske istine, samo odjeci, zamućene verzije događaja koji se možda desio, ili možda nije.
Glumci: Boris Isaković, Marta Bereš, Marko Marković, Nenad Pećinar, Jugoslav Krajnov i Marko Savić nose svoje likove kao da su im povereni na čuvanje. Boris Isaković kao Grigorije Zidar poseduje prisutnost koja je precizna i istovremeno duboko emotivna. Isaković ne tumači Grigorija; on ga nosi kao telo koje pamti sopstvenu tragediju. Njegovo lice je mapa preklopljenih puteva i neizgovorenih priča, a njegova energija pulsira kroz scenu sa jasnoćom koja zahteva pažnju, držeći publiku u stalnoj vezi sa unutrašnjim životom junaka. Likovi u izvedbi Nenada Pećinara, Marka Markovića, Jugoslava Krajnova i Marka Savića — prisutni su poput fragmenata slagalice, koja oblikuje Zidareve konflikte i sudbinu kroz kratke ali značajne intervencije. Marta Bereš kao žena koja pokušava da voli Grigorija unosi nežan glas, ali nije spasilac; ona je deo mreže odnosa koja oblikuje junakovo postojanje u svetu koji ga je već oplakao.
Scenografija Zorane Petrov je monumentalna u svojoj jednostavnosti: ogromna kutija dominira scenom, okružena klupama, mala kamion-igračka unosi groteskni, gotovo detinjasti ton, dok kutija sama funkcioniše kao oltar, prostor introspektivne meditacije i spomenik koji ne vidimo, ali osećamo. Isaković se penje na kutiju, stapajući se sa spomenikom — metaforički pokušaj da bude istovremeno živ i odjek mitske memorije. Na kraju, bronzani spomenik „plače“, spajajući simboliku početnog krsta, uz prisustvo svetla kao umornog božanstva, sa iskupljenjem junaka i sveta.
Kostimi Marine Sremac upisuju likove u prostor kao da su oduvek tu — istovremeno pripadaju drugom vremenu i svetu u kojem smo, oni oblikuju telo i identitet likova, stvarajući osećaj nepromenjivosti između prošlosti i sadašnjosti. Muzika (izbor muzike Veljko Mićunović) svojom baršunastom, fraktalnom strukturom naglašava snove i odjeke apsurda, oblikujući unutrašnji ritam predstave. Mićunovićeva režija balansira između groteske i poezije, nadrealnog i svakodnevnog, dok apsurd nije trik već logika sveta koji vrednuje mit više od prisutnog života. Svetlo koje se ponaša kao umorno božanstvo prisutno je tokom cele predstave, ponekad diskretno, ponekad odlučno, uvek oblikujući prostor, ton i percepciju publike.
Iskupljenje ne pokušava da vas ubedi u svoju težinu, ona se jednostavno taloži. Počinje signalom krsta i prisustvom svetla, a završava bronzanim spomenikom koji plače. U toj tihoj upornosti, u neizgovorenom pritisku, nalazi svoju najdublju moć: Iskupljenje je prisutno ne u rečima, već u prostoru između svetla, tela i tišine.