U prilično olujnoj hromatici vremenskih dinamika i teških kumulonimbusa koji tutnje po periferiji smisla, ujednačen ton, smirujuć glas i nebesko plavetnilo očiju sagovornice koja ogoljava smisao umjetničke igre, savršeno sinkopiraju kroz dijalog prisutnosti. Marta Bereš, glumica i istraživač po nimbusima sopstvene duše, govori o atonalnosti glumačkog smisla, plemenitosti u besmislu potpunog predavanja zarad neke transcedentnije sfere koja se ne može objasniti, već osjetiti. I opet i uvijek zbog te prisutnosti.
Obilasci kroz krugove sopstvene duše
U svom DNK lancu, Marta posjeduje „krvne grupe“ svih likova koje je tumačila, makar onoliko koliko je dovoljno da bude zanimljivo u, kako sagovornica tvrdi, obilascima krugova sopstvene duše. Cijeni tajnu i neotkrivena a obradiva polja ČOVJEKA i GLUMCA.
Pre sam verovala da baš sve treba da se otkrije, da ne postoje granice. Sada već sa 40 godina ne mislim da je to u pitanju. Mnogo je uzbudljivije i zdravije kada čovek uvek ima neku tajnu koja je njegova i da jednostavno postoji neka sedma kapija koja se ne otvara, objašnjava glumica dodajući da iznova osjeća i doživljava replike i rečenice uloga koje je ostavila za sobom.
Od dvanaeste godine sam na sceni, i neke od tih uloga ostavila sam za sobom, ali se vraćaju rečenice. Ponekad prođe deset ili petnaest godina i onda shvatim neku misao iznova i na potpuno drugačiji način. Za neke uloge koje su mi bile drage i za koje sam imala osećaj da sam išla do kraja, ponekad imam želju da ih obnovim. Verujem da je to zbog novih iskustava i nove verzije sebe. Uzbudljivo je, ali sa druge strane je dobro što nema prilike da se to obnovi, procjenjuje sagovornica.
Uloge sa kojima je spokojna i vjeruje da je uspjela u kroćenju istih, počele su da žive sopstveni život, van LIKA kao takvog i Marte koja tumači pojedinačne živote, bliske i daleke.
U početku idem u nepoznato i gradi se nešto izvanjsko, što možda nema veze sa mnom. Mislim da je najsrećnije kada to sazri na kraju. Ne znam gde ja počinjem i gde to prestaje, kao što bi Tolstoj rekao. U svakom smislu to postaje entitet za sebe na sceni. Za uloge sa kojima sam spokojna ili za koje mislim da sam ih uspela ukrotiti, počele su da žive svoj život, što je izvan mene, izvan samog napisanog teksta, kao da je počelo postojati neko posebno biće, dovoljno samo po sebi, ističe Bereš.
Čovjekov odnos sa samim sobom
Sve što je autentična, iskrena, duboka ljudska priča, Martina je sfera interesovanja, pa tvrdi da jedva čeka sledeći izazov koji će biti visoko formiran na tom postamentu ljudskosti.
Ove godine desilo se nešto jako interesantno. Ušla sam u četrdesete i imam dvoje male djece. Razbile su mi se želje i iluzije za određenim ulogama. Postalo mi je kristalno jasno da ono sa čime želim da se bavim jeste čovekov odnos sa samim sobom i čovekov odnos sa ostalim ljudima. Ne zanimaju me pamfletske stvari, teoretisanje. Neverovatno sam zaljubljena i zainteresovana za međuljudske odnose i to je ono što me zanima od samog početka, od kada se bavim ovim poslom, govori glumica apostrofirajući da vještačka inteligencija neće moći otrgnuti ljudsku toplinu.
Ma koliko se to bude razvijalo i išlo daleko, ljudima će uviek biti potreban kontakt. Tu toplinu, neposrednost, to mašine ne mogu da pruže. Sve više verujem u moć pozorišta, zbog toga što je ljudima potreban taj neposredan susret i jednostavno vreme provedeno u istom prostoru, gde razmišljamo i osećamo istim stvarima, hirurški precizno i artistički oplemenjeno sagovornica vidi ulogu POZORIŠTA, GLUMCA i GLEDAOCA.
Kriza kao katarza
Ono što se manifestovalo u samopoznaji i preispitivanju monofonosti i polifonije smisla je i pitanje da li gluma kao profesija ima smisla, pogotovo ako ste u tome toliko dugo, kao Marta Bereš.
Trajalo je jedno tri do četiri godine kada sam imala ozbiljnu krizu toga da li ova profesija ima smisla. Pogotovo kada je neko od dvanaeste godine u ovoj profesiji, mora da dođe do loma, preispitivanja. Samo sam došla do zaključka koliko je besmisleno i plemenito ovo što radimo. Mislim da je to ključ. Niko za dvesta, trista godina neće znati ko smo mi bili. Čak i za najveće pozorišne glumce, današnje generacije ne znaju, ali ipak ostaje ta prisutnost. Svest koja se iz milimetra u milimetar menja u ljudima. To je klupko koje se odmotava polako i ljude menja na jako suptilan i fin način. Zbog toga sam se iznova zaljubila u ovu profesiju kada sam shvatila koliko je besmislena a plemenita. Prisutnost koju glumac uspieva da izloži, mogućnost da dovede sebe u tu neprijatnu situaciju gde može da se ne svidi, da ga osude, ali da ipak stavi svoju dušu, misli, telo na scenu – TO JE JEDNO JAKO HRABRO DELO. Posvećena pažnja i prisutnost nešto je što mora biti primarno u ovoj profesiji. Mislim da smo odstupili od toga. Mnogo je transcedentalniji ovaj posao nego što ga smatramo. To je neka vrsta bezuslovnog davanja, zaključuje sagovornica koja bi u izazovima preživljavanja sa samo deset prstiju, sadila, grlila i milovala, bezuslovno brinula o svim pojavnostima koji zahtjevaju živo pričanje priče, kontakt…. PLEMENITOST i PRISUTNOST.
Razgovarala: Milena Radonjić