Predmet Medeja, režija Dijego de Brea, Crnogorsko narodno pozorište.
Kada publika uđe u salu, na videobimu koji dominira scenom stoji poruka: Tekst nije baziran na Euripidovoj tragediji, ali je njome inspirisan.
Predmet MedejaCrnogorskog narodnog pozorišta, u režiji Dijega de Brea, predstava je koja otvoreno priznaje svoje poreklo u Euripidovoj tragediji, ali odbija da joj bude pokorna. Informacija da tekst nije direktno zasnovan na antičkom predlošku, već samo inspirisan njime, ovde je od ključne važnosti: ovo je Medeja koja se ne ponavlja, već se rasipa i ponovo sastavlja, kao da sama devastacija koju nosi pokušava da pronađe svoj oblik. De Brea se igra s mitom bez pobožnosti, rastavlja ga, ostavljajući nas u unutrašnjem epicentru ženskog besa, pustoši nakon izdaje i stalnom preispitivanju onoga što brak, strast i ljubav mogu (ili nikada ne mogu) podneti. Predstava deluje kao komad koji pulsira iznutra, koji vibrira naponom jedne žene saterane u ugao i svih njenih paralelnih, potencijalnih verzija.
De Brea se ovde odlučuje za izričit postdramski pristup, priča se ne kazuje, već evocira, a likovi se ne grade, već otkrivaju kroz pukotine, naracija se ne kreće linijski, nego spiralno, u impulsima koji više liče na emocionalne seizmografe nego na klasičnu dramaturgiju. Glumačke akcije prelaze u koreografske geste, jezik se prekida i nastavlja bez najave. Sve deluje kao da se odvija u nekom prostoru između sećanja i halucinacije, tačno na mestu gde Medejin glas prestaje da bude mitski i postaje potpuno naš.
Dramaturškinja Kata Đarmati oblikuje materijal kao mozaik koji ne želi biti sklopljen do kraja. Njena struktura je svesno porozna, krhka, a istovremeno precizna. Tekst je fraktalan, sastavljen od kratkih, zasečenih prizora, unutrašnjih monologa, rasutih dijaloga. Ovo je Medeja koja pokušava da razume sve svoje potencijalne verzije i ženu izdanu jer ju je Jason ostavio zbog mlađe i ženu koja se bori sa sopstvenim mrakom i ženu koja se opire i ženu koja se predaje. Đarmati uspeva da izgradi konstrukciju koja se cepa i ponovo spaja, kao da pred našim očima stalno nastaje nova unutrašnja struktura čija čvrstina nikad nije sigurna, ali istinitost jeste.
Ponavljanje pesme I am a fool to want you funkcioniše kao emocionalni povratni talas, jer svaki put kad se pojavi, otvara pukotinu u kojoj se prepoznaje Medejina najopasnija ranjivost (i najnežnija). Tamo gde divlja bes, muzika uvodi čežnju. Upravo ta suprotstavljenost stvara dramski naboj predstave, a repetitivnost motiva gradi unutrašnju spiralu iz koje nema izlaza.
Svedena scenografija (Dijego de Brea) otvara prostor u kojem se nijedna emocija ne može sakriti. Sve je ogoljeno, gotovo asketsko, kao da gledamo unutrašnjost neke spaljene kuće u kojoj je ostala samo konstrukcija. Minimalizam ovde ne znači siromaštvo, već radikalnu preciznost pošto svaki predmet, svaka linija, svaki presek prostora deluje kao da je postavljen dvaput – jednom za radnju, jednom za podsvest.
Kostimografkinja Lina Leković prati istu logiku sažetosti, kostimi su crno-beli, očišćeni od ukrasa, ali nabijeni značenjem. Njihova nenametljivost, paradoksalno, otvara prostor glumcima da pulsiraju još snažnije. Kostim ovde ne određuje lik, već ga oslobađa.
U središtu svega stoji Nada Vukčević, koja izvodi Medeju s potpunim prepuštanjem, njena igra je precizna, žestoka, lomljiva, lucidna, a opet nepredvidiva. Ona nosi telo kao dokument, glas kao oružje, a prisutnost kao seizmički događaj. Uz nju, čitav ansambl (Jovan Dabović, Luka Stanković, Jelena V. Đukić, Ivona Raković, Predrag Pavićević) igra odlično, kao živi organizam koji stalno podržava i destabilizuje centar. Predmet Medeja je delo koje ne adaptira antičku tragediju – ono je rastavlja, uvećava i vraća nam je u obliku koji nepogrešivo pripada vremenu u kojem smo.