Celokupna svetska dramaturgija, u dve i po hiljade godina trajanja, dramski konflikt gradi na osnovnom imperativu ljudskosti – begu od samoće. Samo ljudsko biće je Zoon Politikon, društveno biće, jedinka nužno utopljena u zajednicu, bez koje, u nuždi, može da opstane, ali ne bez posledica po svoj emitivni integritet. Čovek, u situaciji odvojenosti od miljea kojem pripada postaje antropofag – počinje da proždire sam sebe, zatvarajući krug nerazumevanja okolnosti koje su mu nenajavljeno došle. Duboko smo uvereni (posle uvida u ostale dve Zelerove drame, koje sa „Ocem“ čine trilogiju, „Majka“ i „Sin“) da se u „Ocu“ pisac ne referira na Andreovo (Vladan Gajović) dementno posrtanje, iako to jeste povod za ovu izvrsnu dramu. Andre je bio moćnik, a kao otac „kontrolor“, pa se i njegova kćer Ana (Anja Drljević) ispoveda da „ga se bojala“. To je, Zeler svedoči, bila njegova prava priroda, zasnovana na društvenoj, ekonomskoj, ali i sociopatskoj crti njegove ličnosti, nekoj vrsti beskrupuloznosti i nedostatka empatije za ostali svet. Mi, takođe, nikada ne doznamo više o nesreći, u kojoj je izgubio svoju drugu kćer. Elizu, iako je on neprestano priziva. „Ona ne zna koliko mi nedostaje“ je rikošet neke Andreove krivice, ali i „zamena teze“, jer Elizu vezuje za svoj nekadašnji život, pa, umesto za kćeri, zapravo, za njim žali.
U Zelerovoj trilogiji je glavna tema – nesporazum sa svetom i sobom u njemu. U prve dve, iako na granici patologije, radnja se odvija među „normalnim“ ljudima, vazda oterećenih krivicom. U „Ocu“, iako se naoko čini da neprestano nove, nepoznate osobe zamenjuju one koje poznaje i koje čine njegov ljudski identitet, glavni neporazum, odsustvom logičkog mišljenja, Andre ima sa prostorom koji njegovi demoni naseljavaju.Taj (scenski) prostor se neprestano menja, pa je rad scenografkinje, Vesne Sušić, mobilna, preteća scena, po ideji rediteljke, dakako, jedan od najvažnijih scenskih znakova Andreovog potonuća u negaciju sebe samog. Takođe, scensko svetlo, kao u Hičkokovim filmovima, kao i psihodelični video (Emil Petrov,Bojan Bojanić) tačno posreduju košmar u Andreovoj svesti. Svaki sledeći stepen njegove odvojenosti od utemeljenog postojanja ga odvodi sve dalje u samoću, što dovodi do očajanja okolinu – oni se mire sa njegovom nemogućnošću da ostane u razumnom svetu i, na kraju, u poslednjem stepenu njegove samoće, u domu, gde ga očajna kćer smešta, on regresira na dete, koje nema više nikakvo uporište, osim majčine ljubavi…
Nikšićko pozorište je u Nataši Poplavskoj našlo istinitog, posvećenog tumača scenskih znakova, koji govore o nevidljivom (u šta spada i izvrsna muzika, u izboru rediteljke – Abel Korzeniovski, W.E.Muzic from the Motion Picture).Njen izbor Vladana Gajovića iz Beograda za tumača Andrea, koji više nije ni otac, ni moćnik, ni oslonac porodici (što ga razara) je izuzetno mudar i uspešan. Gajović je od one vrste umetnika, koji ništa ne prepušta slučaju. On gradira očaj Oca postepeno, raznovrsno, zanimljivo, unoseći neophodne elemente ironije i humora u tešku radnju (kada glumi step igrača za svoju mladu negovateljicu). Anja Drljević, u ulozi kćeri je, kako visoko stilizovanim glumačkom igrom, tako i čitavim svojim fizičkim bićem postigla da kroz nju prolazimo nemoć pred silom prirode, koja nas češće kažnjava, nego što nas nagrađuje. Ostali ansambl (Jovan Krivokapić, Maja Stojanović, Nikola Vasiljević i Andrea Drašković, bili su izuzetni učesnici specifične detektivske igre, bez mogućnosti razrešenja, svedoci od krvi i mesa, povremeno grubi, Andreovog vapaja za ljubavlju.
Nikšićko pozorište se dostojno izborilo sa vrhom savremene svetske dramaturgije, koja, kao i ovo doba, traži ozbiljne i moćne tumače.
PIŠE: Dragana Bošković, dramaturškinja
(Tekst je objavljen u Večernjim novostima od 16. 10. 2025)