Udovica živog čoveka, tekst i režija Dušan Kovačević, Zvezdara teatar
Dušan Kovačević svoju novu dramu označava kao „tamnu komediju“, što je precizno – mada „tamno“ ne znači nužno depresivno, a „komično“ ne znači bez boli. Predstava je kao ogledalo koje iskrivljuje svakodnevicu: svet u kom se ljudi bore sa apsurdom i nasiljem, a ipak se smeju, jer smeh je, kao i ponekad plač, jedini način da se održe.
U središtu je Marta, profesorka medicinskog fakulteta u srednjim godinama, koju Jelena Đokić tumači sa kombinacijom lucidnosti, unutrašnje snage i ranjivosti. Marta je „sahranila“ svog muža – zavodnika, kockara, nasilnika, jer jednostavno više nije mogla da ga podnese. To nije hladnokrvna odluka, nego krajnje ljudsko priznanje da određeni odnosi više ne mogu opstati. Đokić ne traži od publike sažaljenje, ona traži da se prizna težina života. Marta je žena koja vidi sve, ali ne može ništa da promeni i u toj nemoći leži i humor i tuga predstave.
Dolazak Tereze, mlade Romkinje, fizioterapeutkinje trudne sa Martinim mužem, koju tumači Sunčica Milanović unosi sloj apsurdnog i paradoksalnog saosećanja. Odnos Marte i Tereze nije melodramatičan, to je iskrena empatija koja se dešava u trenutku kada svet nije spreman da bude pošten. Marta traži Terezinu pomoć dok bolest napreduje i u toj finoj razmeni emocija, publika oseća kako se složene situacije transformišu u trenutke iskrenosti.
Režija Dušana Kovačevića odiše suptilnom ironijom: on ne forsira tragediju, ali ni komediju, već dopušta publici da je sama otkriva u ritmu scene. Kovačević vodi glumce kroz složeni pejzaž apsurda i svakodnevnog nasilja s preciznošću koja deluje nenametljivo, gotovo kao da se gledaoci sami spotiču o apsurd situacije. Njegova režija je promišljena, ali u njoj leži humor koji nastaje iz samog života koji nas tiho provocira i podseća da ne možemo kontrolisati ništa, a opet, stalno iz njega izvlačimo ironiju.
Porodični dolasci dodatno komplikuju situaciju. Sofiju, Martinu majku tumači Nela Mihailović, koja svojim sočnim, duhovitim jezikom razotkriva muške slabosti i porodične intrige, a otac Voja (Miodrag Krstović), govori o trećem svetskom ratu i svom sukobu sa „nacistima u crnom“, uvodeći publiku u apokaliptični ton koji je istovremeno urnebesan i jeziv. Nana koju donosi Anđelika Simić, Terezina je pomajka koja tumači snove i svojim predosećanjem nagoveštava Voji nesreću. Njegov kasniji nestanak i ubistvo Martinog muža ne zvuči kao šok, već kao logična posledica sveta u kojem nasilje neprestano vreba iza ugla.
Scenografija Vladislave Munić Kanington minimalistički oblikuje sivilo Martinog stana, dok Marta u zelenoj haljini postaje jedini znak života u tom gotovo monohromatskom prostoru. Sivi zidovi, sivi tonovi, tihi haos – to je svet u kojem humor i tragedija postoje rame uz rame.
U ovom kalamburu ljudskih sudbina, čak i Terezin brat (Dušan Tomić) sa ukradenim zecom postaje simbol nerazrešenog haosa, dok Marta i Tereza završavaju u zagrljaju – tiho, gotovo diskretno, ali sa težinom koja nadmašuje sve dramske eksplozije. Tu predstava dostiže svoj emotivni epicentar, u empatiji, u spremnosti da se prizna ljudska ranjivost, svet postaje, makar na trenutak, podnošljiv.
Kovačević ne nudi odgovore, on pitanja postavlja sa suptilnim smeškom, pozivajući publiku da vidi koliko malo kontrole ima nad životom i koliko je teško razumeti sopstvene postupke. Marta Jelene Đokić vodi kroz taj svet – pribrana, lucidna, duhovita i tragična, dovoljno složena da nas podseti da čak i u haosu, u apsurdu i apokaliptičnoj stvarnosti, postoji prostor za ljudskost i empatiju.
Udovica živog čoveka je predstava koja traži od nas pažnju i spremnost da prihvatimo apsurd. Publika se smeje, a zatim shvati težinu svakog postupka. Predstava je, pre svega, ogledalo: u njemu ne gledamo samo Martu i Terezu, već i sopstvenu sposobnost da vidimo, da saosećamo i da preživimo u svetu koji ne prestaje da nas izaziva.