Sirano, Rostand / Taufer / Đikanović, režija Vito Taufer, Hrvatsko narodno kazališteVaraždin.
Predstava Sirano, Hrvatskog narodnog kazališta u Varaždinu je adaptacija Rostandove drame koju su uradili Vito Taufer i Vesna Đikanović, prema prevodu Ivana Kušana, a režiju potpisuje Vito Taufer.
Taufer predstavu gradi iz niza finih, precizno postavljenih odluka, koje sa scene ne deluju ni programatski ni rafinirano do ukočenosti, već prirodno, gotovo oslobađajuće. Predstava ne pokušava da pobegne od velikog naslova koji nosi, ali ga i ne tretira kao relikviju. Naprotiv, čini ga prohodnim, jasnim i neočekivano bliskim.
Vizuelni identitet predstave počiva na kostimima Alana Hranitelja, koji su inspirisani estetikama Tima Bartona i Roberta Vilsona, kombinuju diskretnu grotesku i izbrušenu scensku geometriju. Rezultat su kostimi koji ne pokušavaju da imitiraju epohu, već je preslože po sopstvenoj logici. Takvi kostimi ne odvlače pažnju, oni je usmeravaju, pretvarajući svaki pokret u komentar o liku koji ga nosi. U tom smislu, vizuelni sloj predstave je istovremeno suzdržan i izrazito komunikativan.
Scenografkinja Urša Vidić dodaje sloj poetične, gotovo bajkovite senzacije prostoru: nežno sivi zidovi zamka stvaraju hladan, jasan okvir, a na Roksaninom balkonu pojavljuje se jedan krasan purpurni cvet, ljupki znak života i nežnosti koji privlači pogled i na trenutak zaustavlja tok scene, kao da tiho govori o unutrašnjem svetu likova.
Svetlo ostaje u funkciji strukturnog oruđa: precizno, ritmično, nenametljivo. Ne gradi emocionalnu dramaturgiju, već otvara put glumcima da sami artikulišu ton. Svetlo ovde služi kao jasan okvir koji naglašava tok reči i gestova. Upravo ta jednostavnost omogućava da glumački rad dođe do izražaja bez ijednog suvišnog sloja.
Gluma je izuzetno ujednačena, dobro usklađena i oslobođena patosa koji se često vezuje za ovaj komad. Ansambl funkcioniše kao čvrsta celina, ali ne po cenu individualnih nijansi. Helena Mihić kao Roksana donosi retku kombinaciju smelosti i iskrenosti: njena Roksana nije ni sentimentalna ni karikaturalno pametna, a najmanje groteskna. Ona igra ženu koja misli brzo i reaguje instinktivno. Sve vreme ostaje čista u emociji, ali bez idealizacije — kao da zna da lepota reči ništa ne znači ako ne prođe kroz stvaran, živ lik.
Sirano, kojeg tumači Karlo Mrkša, prikazan je kao čovek „od krvi i mesa“ i to u najzrelijem smislu te reči. Njegova krhkost, nespretnost i unutrašnja komičnost nikada se ne igraju na jeftinu dosetku. Umesto toga, glumac gradi figuru koja kao da je izašla iz neke tamnije, melanholične pesme Toma Vejtsa: malo izgužvan, malo romantičan, malo tužan, ali uvek apsolutno svoj. U njegovom izvođenju Sirano prestaje da bude egzotični junak i postaje čovek kojeg bismo mogli sresti i danas — neko ko veruje u moć reči ne zato što je idealista, već zato što bi bez te vere ostao bez identiteta.
Ovaj likovni i glumački balans dodatno učvršćuje muzika Damira MartinovićaMrleta i Ivanke Mazurkijević, koja kao da ne prati dramatizaciju, već je interpretira. Njihov zvučni pejzaž nije pozadina, već puls predstave: u jednom trenutku je gotovo nečujan, kao unutrašnji ritam likova, u sledećem preuzima scenu kao jasna, energična struktura koja vodi scenski događaj. Ritam muzike odbija da podilaženjem ulepša emociju, naprotiv, ona je gruba kad treba, oštra kad mora, a nežna tek onda kada tekst više nema snage da to izgovori. Smeli dramaturški zahvati u dramatizaciji dobili su upravo onakav muzički odgovor kakav zaslužuju: čist, pronicljiv i potpuno uklopljen.
Priča, naravno, ostaje u centru. Ali ne u romantizovanoj verziji kakvu nas tradicija često tera da očekujemo. Ovde se Siranova borba ne čita kao tragična legenda, već kao intimni portret čoveka uhvaćenog u mehanizam koji ga neprestano melje. Ta mehanika, iako pripada drugom vremenu, suviše je prepoznatljiva da bismo se od nje distancirali. Svaki sistem, kako god ga imenovali, ima svoju hladnu logiku — a Sirano je samo jedan od onih koji u toj logici ne ume da se smesti. Predstava se pita, kao što je pomenula intendantica varaždinskog teatra Senka Bulić u razgovoru nakon izvođenja, šta je danas živa reč i da li je uopšte umemo čuti i kroz ovu refleksiju provlači svoju snagu.
Sirano u ovoj verziji ne pokušava pretenciozno da bude velika predstava. Sirano je predstava tačna i bliska u tonu, u pokretu, u tišini, u reči. I upravo zato ostaje posle sa nama kao nežan, neumoljiv odjek koji podseća da zanos postoji samo onda kada mu damo prostora da se dogodi.