U linijskom sistemu boja i glasova, nijansa plave i basovska postojanost u smirenosti, na partituri života koja posjeduje sve mogućnosti da miješa sazvučja i obrtaje, izdiže se kao razrešenje kompozicije bez obzira na vrstu ključa, bas ili violinskog. Šta je ključ koji oslobađa, a ne ograničava? Naime, sve etape koje određuju pojedinca sa životnim povisilicama ili snizilicama, djelotvorno se harmonizuju na jednom mjestu. Linijski sistem u životu je sistem dok je partitura dinamika istog. Dinamika je na parituri “bebeće plave nijanse”, glumca Irfana Mensura, gospodstvenog, skromnog i prožimajućeg, sa ključem u basu, koji oslobađa, modulira i razrješava nulu kao početak, čast kao način života, glumu kao kreativan zanat.
Moje ljude i moju decu ne učim glumi. Učim ih da budu ljudi i da misle. Taj čovek koji izađe na scenu i stane pred kameru, prvo mora da misli i da smisli šta će da uradi, pa da pretoči u glumu. To je najednostavniji princip koji ja objašnjavam svojim studentima i oni to moraju da prihvate, jer se borim protiv mistifikacije i leptirića u stomaku i pružanja ruku reditelju ili partneru, da bi se osetila vibracija, da bi se osetio adrenalin. Ne. Glumu i naš posao posmatram kao jedan kreativan zanat. I kad naučiš zanatski šta treba da radiš, tog trenutka možeš početi da se baviš glumom. Naravno, ono što ti je dao Bog, to je talenat. Protiv toga ne možeš ništa. Primiš ljude za koje misliš da su talentovani. Moj princip je da je gluma zanat koji se mora savladati, nakon čega možeš početi sa iskorišćavanjem svog talenta, objašnjava glumac koji je u profesuri preko dvadeset godina, sa više od 100 mladih glumaca koje je iznjedrio kroz sopstveni iskaz i izraz.
Filmski Gavrilo Princip i pozorišna Petrunjela
Veliki dio glumčeve karijere, kako tvrdi,bili su njegovi neuspjesi. Znao je da to može mnogo bolje. A sasvim prirodno, tka se priča koja svaku nulu i suštinu Irfana Mensura pretvara u jedan dinamičan, raznobojan sistem melodija, molskih i durskih, uspješnih i neuspješnih, sa predudarom C’est la vie!
To su uloge koje su mene na neki način verifikovale kao čoveka koji počinje ozbiljnije da se bavi glumom. Moji neuspesi, ne moji uspesi. Ti ga želiš, radiš sve da bi došao do uspeha i to ti izgleda logično. Ali kad priznaš svoj neuspeh sebi, onda je divan početak ta nula. Ja sam recimo snimio prvi film i svi su u celoj Jugoslaviji, pa i šire saznali za Irfana Mensura. Igrati Gavrila Principa – u velikom filmu, velikoj američko – češko – jugoslovenskoj koprodukciji. Premijere po svetu, oblači ga pokojni Joksimović, najveći možda modni kreator, uopšte ta sva priča oko tog filma bila je svetska, za sve oskarovce, Maksimilijan Šel koji igra u filmu, zatim Kristofer Plamer igra Franc Jozefa kog ubijam u filmu (smijeh). Ja u tom filmu nisam ništa uradio. Samo sam izašao u javnost. Saznali su za Irfana Mensura i svi naravno vrlo površno reaguju: „Evo nam ga divan mladi glumac”. A ja u tom trenutku nesrećan. Znam da nisam uradio ono što sam mislio da moram uraditi i da treba. Suviše sam sebe podredio reditelju. Bio sam mnogo mlad. Imao sam 22 godine, a ispred mene je bio veliki Veljko Bulajić. Defakto, ništa nisam predlagao, radio sam samo ono što je on tražio od mene. Moje misli, moja neka eventualno bolja rešenja nisam ni stigao da izgovorim a nisam ni smeo. U smislu, mnogo sam neiskusan, mlad, veliki posao, sve oko mene je veliko, sa fanfarama. I dan danas kad pogledam taj film, često ga repriziraju, nekako sklonim pogled sa tog filma. Sva sreća, iste godine sam snimio „Čuvara plaže u zimskom periodu“. Već godinu dana posle toga, „Pas koji je voleo vozove“. Pa dolaze filmovi s kojima sam ponosan. Ali to govorim o filmu, prisjeća se Mensur, dodajući da je istovremeno napredovao i u teatru.
Počeo sam jednu ozbiljnu karijeru, u smislu da sam vrlo brzo došao do pozicija, napredovanja. Teže je napredovati u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, nego na nekim televizijama i filmovima. JDP bilo je prepuno velikih glumaca, koji su već napravili karijere i glumaca koji su nešto malo stariji od mene, već postali imena i prezimena, počevši od Laneta Gutovića, Voje Brajovića, koji je samo tri godine stariji. Upravo u vreme kada novine objavljuju da Irfan Mensur igra Gavrila Principa, novine objavljuju i to, možda još većim slovima: „U Jugoslovenskom dramskom se postavlja Dundo Maroje, Petrunjelu igra Irfan Mensur“, na šta Veljko Bulajić dobija nervni slom: „Nećeš ti meni igrati tu Petrunjelu! Kako Gavrilo Princip da mi igra Petrunjelu?! Cela poenta te predstave koja se radila u JDP –u, režiji velikog Miroslava Belovića, da se sve dešava u muškom manastiru. Oni prave predstavu Dundo Maroje, muškarci igraju i muške i ženske uloge. Meni je došla uloga Petrunjele, jedne divne, lepršave, božanstvene devojke u koju su svi zaljubljeni. Nisam odigrao Petrunjelu. Žao mi je, zato što je to bila uspešna predstava, divna, publika je volela. Silne nagrade su dobili sa njom– glumci i pozorište, a Petrunjelu je igrao Branko Cvejić. Moj drug, stariji od mene nekih sedam godina, onako dundast kakav jeste, igrao je potpuno drugu vrstu Petrunjele, prilagodio se renesansi svojim oblikom tela (smijeh). Ja bih morao da igram jednu Petrunjelu koja je jedna zgodna devojčica, evocira uspomene glumac.
Sa svojih 16 godina prvi put odlazi u pozorište. Iz Sarajeva dolazi u Niš kod oca i maćehe, akademski obrazovane glumice, da završi maturu. Međutim, tu se dešava sudbinski susret sa GLUMCEM.
Odjednom, u stanu čujem razgovore, dolaze ljudi, pričaju neke priče koje su meni strane. Počeo sam da odlazim na probe u Pozorište, gledam predstave i odjednom sam shvatio da ja moram postati Glumac. Od jedne male sarajevske barabe koja je grickala semenke i dobacivala devojkama i bavila se sportom, odjednom počnem da se interesujem za Pozorište. Učestvovao sam u tim razgovorima, samo sa strane, ali već sa interesovanjem, jer ovi ljudi pričaju nešto što mene interesuje, što mi sluti na lepotu, plemenitost. Onda izgovorim glasno svom ocu i maćehi da ću da idem na Akademiju. Oni kažu: “Pa probaj.” Odem, odmah me prime, ja sam sa 17 i po godina maturirao veliku maturu u Nišu, otišao na Akademiju. Moje bavljenje pozorištem, glumom, svađe sa kamerom i sve to, krenulo je svojim tokom, od nule. Kad sam završio akademiju, uzeo tu diplomu i “bacio je preko leđa”, u smislu evo imam diplomu, shvatio sam da ne znam ništa. E onda sam krenuo da tragam za knjigama, sopstvenim otkrićima, tekstovima, teorijom, raznih drugih svjetskih profesora. Mi smo studirali po Stanislavskom, ali pored njega, postoje još mnogi ljudi u svetu koji se bave teorijom glume, imaju svoje udžbenike, pa sam njih uzimao i pokušavao da shvatim suštinu, odnosno raznorazne, jer nije samo jedna suština, objašnjava gospodin Mensur.
Kroz život može da se prođe vrlo gospodski
Ipak, priznaje da iako mu se dopada, nije mu jasno kako je stavljen u kategoriju „gospodin Mensur“.
Ali ja nisam gospodin. Ja sam samo čovek koji je došao iz jedne patrijahalne sredine, priznaje sve društvene zakone dobrog i pametnog ponašanja. U jednom čoveku koji se drži nekih kanona propisanih tradicijom, postaje se gospodin. Samo hoću da budem častan. To prenosim svojim sinovima, imam tri komada. Moraju biti časni ljudi, stalno im ponavljam. Samo nemojte ukaljati svoje ime ničim. Budite časni od početka do kraja. Evo pokušavam 73 godine, evo još malo 74 godine. Ne znam da li neko može da mi zameri bilo šta, ne zbog toga što se ja povlačim. Uvek kažem mišljenje. Prema ljudima se ponašam onako kako oni zaslužuju, ali nikog nisam uvredio zbog njegovog stava ili mišljenja. Svako ima pravo na svoj stav i mišljenje. Mogu sa njim floretom da se borim, ne da uzmem teške mačeve pa da se okrvavimo zato što imamo različite stavove, mišljenja. Mislim da kroz život može da se prođe vrlo gospodski, govori na gospodstven i basovski način, Irfan Mensur.
„Divim se ljudima koji uspjevaju napraviti priču od svog života“
Prema njegovim riječima, danas je ljudima postalo sramota da se dive drugima. Teško se prevali to: „E, ja ti se divim“!
Mi smo kao divlji divni Balkanci zaboravili da se divimo. Nekim svojim prijateljima, u nekim razgovorima u neko svoje doba noći ili dana, govorio sam sa sve rukom na ramenu: „Čoveče, ja se tebi divim“. Poslednji čovek kome sam to izgovorio bio je Žarko Laušević. Divio se zato što je znao da se sabere u ništa a bude ogroman. To je čovek, jedna gromada, kako god da okrenete, koja je časno sebe išibala kad se desilo ono što je bilo ružno, kad je bilo lepo, znao je da podeli sa svojom okolinom. Divno je što sam takvog čoveka poznavao. Bilo je još nekoliko ljudi, moj kum Aleksandar Sanja Ilić, Lane Gutović, Branko Cvejić, Vlasta Velisavljević, koji je imao devedeset i više godina kada je otišao, ali kao najmlađi od svih nas. Toliko je ljudi otišlo od mene, ljudi kojima sam se divio. Nije me bilo sramota da im kažem da im se divim. Na neki način sam kod njih dobijao potvrdu da to jako cene. Nisam im se divio da bi im prišao, suštinski sam se divio ljudima koji uspevaju od svog života da naprave priču. Čini mi se, od svog života, jedino želim da potrajem koliko trajem, da se očuva ova neka linija koja postoji već u javnosti 55 godina. Ne može se skliznuti ni mnogo nisko, ni mnogo visoko. Hoću da očuvam to trajanje, da ne umrljam tu moju liniju. Ni radom, ni ponašanjem, ni opredelenjem, prosto želim da mogu časno otići. To mi je bitno, sabira Irfan svoju melodijsku i životnu liniju, koja je preplavljena određenom nijansom plave.
Šta za vas predstavlja plava boja, imate li određenu i omiljenu nijansu?
Pošto imam tri sina, znate koja je boja bebeće plavo. E to je boja koja me prati evo četrdeset i više godina, pošto mi najstariji sin ima 42 godine. Ja sam jedan ozbiljan deda. A ovaj jedan mali unuk koji ima četiri godine, napunio pre par dana, zove me: Dida! Od kuda mu dida, nije mi jasno, ali ja sam dida Irfan. Ne znam da li znate, ali ja sam uzeo ime moga oca kao prezime. U jednom trenutku sam pomislio da imam pravo da napravim svoju lozu. Ne u otporu prema svojoj familiji, niti mom ocu, nego sam prosto u jednom trenutku, pošto sam dete razvedenih roditelja, ne želeći da živim ni sa majkom, ni sa ocem, čak i takav mali kakav sam bio kad su se oni razveli, sa sedam godina, kazao im da hoću da živim sa babom. Oni su to shvatili i pustili me. Bili su tu iako sam živeo sa babom. Živeći sa njom, shvatio sam da ja mogu imati nešto svoje. Uspeo sam. Razgovarao sam sa majkom, dozvolila mi je da uzmem očevo ime kao prezime. Počeo sam da se pišem kao Irfan Mensur ne bih li napravio svoju lozu. Imam tri sina, unuke, snajku koja se preziva Mensur, imaću još snajki; Uroš Mensur, Mija Mensur, Ena Mensur, Filip Mensur, Pavle Mensur. Prosto sam čovek koji ostavlja iza sebe jedno malo pleme, svjedoči sagovornik, skroman i postojan, kome je nula dragocjen i uvijek početak, sa taktovima i preprekama što su ispisale partituru, odnosno dinamiku života u basovskom bogatstvu izgovorene riječi koja odjekuje.
Razgovarala: Milena Radonjić