„Strahovi i nade“ Franca Ksavera Kreca, adaptacuja i režija Tanja Mandić Rigonat; Makedonski naroden teatar Skoplje
„Strah i nada“Ksavera Kreca, u adaptaciji i režiji Tanje Mandić Rigonat, predstava je koja detektuje vreme u kojem živimo, njegove neuralgične tačke, strahove i strepnje pojedinca, ali i potrebu za drugačijim svetom. Rigonat Krecov tekst povezuje sa našom, balkanskom sredinom, prepoznaje u njemu iskustva koja su nam bliska i čini ga delom naše svakodnevice. Dramaturšku strukturu čini niz razuđenih ljudskih glasova, ispovesti i krikova, gotovo tantruma. To su glasovi ljudi koji govore o svojim mukama, iskustvima i strahovima, često o onome što drugi ne čuju ili ne žele da čuju. Sve vreme u dijalogu sa svetom, koji se obrušava na pojedinca, frustriranog, nemoćnog.
Na sceni je kuhinja, središte kućnog života, prostor svakodnevice u kojem se susreću ljudi, izgovaraju reči i prelamaju sudbine. Iza tog intimnog prostora nalazi se velika fotografija solitera, moderne stambene kule, arhitektonske slike jednog sveta u kojem veliki broj ljudi živi jedni su pored drugih, a ipak ostaju zatvoreni u sopstvenu izolaciju. Taj odnos između intimnog i javnog, pojedinačnog i kolektivnog, čini jednu od važnih linija predstave. Soliter postaje slika savremenog društva, njegove fragmentarnosti, usamljenosti i nemogućnosti da se čuju glasovi onih koji nas okružuju.
Tanja Mandić Rigonat od razuđenih glasova gradi strukturu nalik pazlu. Ona ne pokušava da uspostavi jedinstvenu priču, već iz mnoštva pojedinačnih iskustava detektuje zajedničko stanje sveta. Ljudi govore, viču, ispovedaju se, ali njihovi glasovi često ostaju usamljeni. Muzika Irene Popović, koja se izvodi uživo, povezuje te izolovane glasove i daje im novu dimenziju. Ona postaje vezivno tkivo predstave, prostor u kojem pojedinačne ljudske muke počinju da zvuče kao zajedničko iskustvo. Muzika ne prati samo ono što se događa na sceni, već uspostavlja odnose među ljudima koji su dramaturški razdvojeni.
Izuzetna glumačka ekipa, koju je pravo zadovoljstvo gledati na sceni, nosi ovu složenu strukturu sa velikom energijom i posvećenošću. Nikola Ristanovski, Toni Mihajlovski, Saško Kocev, Saška Dimitrovska, Aleksandar Mikić, Darja Rizova, Natalija Teodisijeva, Tanja Kočovska, Lola Kukla, Damjan Cvetanovski i Nela Pavlovska grade niz različitih ljudskih sudbina, glasova i stanja, dajući im osobenost i unutrašnju uverljivost. Njihova igra ne počiva samo na izgovorenoj reči već i na njenoj emotivnoj i fizičkoj snazi. Svako od njiih uspeva da izdvoji svoj glas, a da pritom ne naruši zajednički ritam predstave. Upravo u toj glumačkoj usaglašenosti, u sposobnosti da se pojedinačne sudbine povežu u širu sliku jednog vremena, leži posebna snaga ansambla.
Rigonat priču zaokružuje motivom makete budućeg sveta, koji otvara distopijsku perspektivu, ali istovremeno postavlja pitanje čovekove mogućnosti da svet iznova zamisli i izgradi. Nikola Ristanovski igra naučnika, tvorca makete, a snagom svoje igre daje smisao i čoveku i svetu koji pokušava da stvori. Njegova igra, njena artikulisanost i posvećenost, unose u predstavu mogućnost da se, uprkos svemu, ne odustane od ideje budućnosti.
U svetu razuđenih glasova, strahova i ljudskih usamljenosti, pozorište tako postaje prostor njihovog susreta. Ono što pojedinci ne uspevaju da čuju jedni u drugima, na sceni dobija zajednički izraz. Iz te povezanosti nastaje i nada, ne kao obećanje boljeg sveta, već kao mogućnost da ga čovek još uvek zamisli.