- Bele noći, Fjodora Dostojevskog; režija i dramatizacija Ana Đorđević; premijera 28.april 2026;Nikšićko pozorište
Piše: Jelena S. Perić (pozorišna kritičarka Radio Beograda 2)
U ritmu opšte trke i halabuke, uveliko naviknut na bombardovanje lošim vestima i bombastičnim naslovima, zastrašivan krizama, ratovima i pandemijama, savremeni čovek dvadeset i prvog veka prestao je da osluškuje sebe, a još manje svoje bližnje . Izgubio se negde između potrage za dodatnim poslom i želje da pomogne sebi. On oseća da nešto nije u redu, da se ne snalazi, da mu taj ritam života ne prija, da nešto nedostaje. A nedostaje ljubav, taj peti element, ta iskonska potreba svakog pojedinca. I iako je Fjodor Dostojevski svoj kratki roman Bele noći napisao 1848. godine on je savremenom čitaocu, odnosno pozorišnom gledaocu i te kako blizak.
Rediteljka Ana Đorđević, ujedno i autorka dramatizacije, zajedno sa svojim kolegama i saradnicima, postavlja ovo delo na scenu Nikšićkog pozorišta vešto izbegavajući zamke melodramatično intoniranih dijaloga, već gradi toplu, iskrenu i dirljivu priču o ljudima koji su oko i pored nas, tihi u svojoj prisutnosti, a tako potrebni i ovom društvu i svetu na samoj ivici ponora. Zanesenjak, sanjar, maštar, kako god da ga okarakterišemo jeste u suštini esencija čistote i dobrote, one božanske , najiskrenije i bezuslovne. Stevan Vuković u tumačenju ovog , za današnje vreme nesvakidašnjeg mladića, predstavlja ovaploćenje svih onih kasnijih likova Fjodora Dostojevskog. On nije ponižen i uvređen, bez obzira na neslavni završetak njegovog i Nastjenkinog odnosa, već se u njemu nalazi sva ona ljubav i dobrota kojoj je težio i sam pisac, trudeći se da kroz svoje junake progovara jezikom hrišćanske filozofije u svoj njenoj dubini i lepoti. Vukovićev junak , poput teatarskog Foresta Gampa, očima deteta posmatra svet i ljude oko sebe. Kao biće zalutalo među ljude , deluje nestvarno, ali ne i smešno. U današnjem svetu kada je i nežnost postala neka vrsta robnonovčane razmene, ovaj nam junak pokazuje da je lepota davanja još veća i uzvišenija i da se voleti može i bez ikakvih očekivanja ili pak kalkulacija. On ne optužuje čak i kada njegova nadanja bivaju srušena, već bez trunke patetike ima razumevanja za sve oko sebe i ne strahuje da kaže ono šta mu je na srcu. NastjenkaMarte Šćekić poseduje sve one karakteristike mlade i zaljubljene devojke. Njena osećanja su valovita, uzburkana, gradacijski opravdana i jasna. Energično, kada je potrebno, mladalački naivno i zaneseno vrlo slikovito prikazuje emotivna stanja svoje junakinje koja udaju za Stanara u tumačenju uzdržanog Vuka Vučinića vidi između ostalog i kao odličnu priliku za beg iz dosadnog, jednoličnog života. Nasuprot njenom liku data je Motja koju s puno nežnosti gradi Milica Kekić. Ona je sva u ekspresiji lica, očiju, pokreta, tiha i suzdržana, konstantno na ivici otkrivanja svojih emocija, a ipak do kraja puna razumevanja i poštovanja, nalik čoveku u koga je zaljubljena. Potrebnu živost unela je vrlo efektna Mina Mićović kojoj je povrena uloga služavke Fjokle, u svemu drugačije od snene i melanholične Nastjenke.
Obasjani svetlošću, nalik polarnoj, junaci kao da su sve vreme na granici sna i jave. Dramaturški promišljeno, uvođenjem retrospektivnog pripovedanja, saznajemo o događajima koji su prethodili Nastjenkinom i Zanesenjakovom poznanstvu, a čak i kada nije akter događaja njegov je lik, poput nemog posmatrača i sveznajućeg pripovedača uvek diskretno prisutan na sceni.
Zanimljivo scensko rešenje Vesne Sušić u vidu spiralnih stepenica vrlo tačno prati i osećanja samih junaka, te kako emocije rastu, tako se i njihovo kretanje penje ka samom vrhu i obartno, dovodeći ih u pojedinim trenucima i do samog početka stubišta koje u ovom kontekstu imaju višeslojna simbolična značenja poput metafore hijerarhije ili gubitka položaja , u konkretnom slučaju ljubavi.
Upotpunjeni kostimima Jelene Stokuće i odabirom muzike rediteljke Ane Đorđević sačinjeno je realistično čitanje dela jednog od najvećih mislilaca svetske književnosti, Fjodora Mihailoviča Dostojevskog.
(Kritika je emitovana u emisiji Kulturni krugovi; Radio Beograd 2)