Drama „Profesionalac“ Dušana Kovačevića ima gotovo legendarnu reputaciju. Pamti se čuvena predstava sa Danilom Batom Stojkovićem, kao i filmska verzija u kojoj je lik Luke Labana igrao Bora Todorović. Nakon što je „Profesionalca“ režirao na sceni i na filmu, Kovačević se sada u „Zvezdara teatru“ vraća svom komadu sa Nenadom Jezdićem u ulozi profesionalca Luke Labana i Igorom Đorđevićem kao Teodorom Tejom Kraljem. Nova postavka ne pokušava da ponovi ranija čitanja ovog komada, već ga iznova otvara kroz susret dvojice ljudi i njihovu glumačku igru.
Radnja počinje u kancelariji direktora izdavačke kuće Teodora Kralja, na njegov četrdeset sedmi rođendan. Dolazak Luke Labana, nekadašnjeg policajca koji je decenijama pratio Kralja, pokreće susret dvojice ljudi čiji su životi, iako naizgled na suprotnim stranama, isprepleteni više nego šo bi se moglo pretpostaviti.
Kovačević režira predstavu oslanjajući se pre svega na priču i glumačku igru. Pažljivo vodi glumce, dopuštajući da se odnosi među njima i ono što izgovaraju, ali i ono što su dugo prećutkivali, razvijaju pred gledaocem. U kancelariji zelenih zidova (scenografkinja Vladislava Munić Kanington), sa fotografijama Danila Kiša, Bore Pekića, Desanke Maksimović i Vladislava Petkovića Disa (koje predstavljaju svojevrsnu posvetu, ali i njihovo simboličko prisustvo) stvoren je jednostavan, funkcionalan prostor koji postaje i mesto suočavanja sa prošlošću.
U središtu predstave je izuzetna partnerska igra Nenada Jezdića i Igora Đorđevića. Reč je o glumačkom susretu kakav se retko viđa, predanom, istančanom, sa izuzetnim osećajem za ritam i najmanju promenu u odnosu dvojice junaka. Njihova igra počiva na neprekidnom osluškivanju partnera, na pogledima, pauzama, promenama tona i reakcijama koje često govore više od samih reči. Njih dvojica na sceni zaista žive u tom odnosu. Gledalac ne prati samo šta će sledeće biti otkriveno, već iščekuje kako će jedan reagovati na drugog. U tome je i posebna napetost ove predstave, ona vas uvlači u njihov susret, drži pažnju i čini da dišete zajedno sa glumcima.
Jezdićev Luka Laban jeste čovek službe, profesionalac koji je godinama posmatrao i beležio tuđi život, ali se pred nama postepeno otkriva i njegova druga strana. Iza službene uloge nalazi se čovek koji je za Kralja duboko vezan, koji je usamljen, zabrinut za sopstvenu budućnost i koji, uprkos svemu, u njemu prepoznaje nekoga kome može da se obrati. Jezdić vrlo pažljivo gradi taj prelaz od čoveka koji je navikao da posmatra i kontroliše do čoveka koji pokazuje nežnost i potrebu za bliskošću. Njegov Laban nije tek predstavnik represivnog aparata, već čovek sa sopstvenim ranjivostima, životnim porazima i potrebom da bude prihvaćen.
Igor Đorđević, Teodora Teju Kralja igra snažno, iskreno i potresno. Njegov junak je pisac i nekadašnji predmet policijskog praćenja, ali i čovek koji se suočava sa sopstvenim izborima, strahovima i životom koji je, uprkos svemu, morao da nastavi. Đorđević vrlo precizno gradi Kraljeve reakcije, od početnog otpora i nelagode do trenutaka u kojima se otvara i dopušta da ga prošlost sustigne. Usaglašeno igraju, obojica su spremna da prepuste prostor jedan drugom. Upravo ta glumačka otvorenost daje predstavi posebnu životnost.
Marta, Tejina sekretarica i partnerka, koju igra Ana Franić, donosi iskrenu i požrtvovanu prisutnost. Ona je figura bliskosti i svakodnevne odanosti, neko ko pokušava da sačuva prostor zajedničkog života izvan tereta prošlosti. Duško Ašković igra Jednog, sasvom normalnog, ludaka dajući tom liku upečatljivu, čak apsurdnu prisutnost.
Kovačević kroz ovaj susret pokreće pitanje odnosa pojedinca i društva, načina na koji društvo oblikuje naše živote, ali i pitanje naše odgovornosti prema svetu u kojem živimo. Koliko nas određuju okolnosti u kojima smo odrastali i društvo kojem pripadamo? I šta se događa kada se ljudi koji su dugo bili na suprotnim stranama konačno pogledaju bez posredovanja službenih uloga i unapred određenih pozicija?
Publika diše sa predstavom. Pažnja ne popušta jer se odnos dvojice glumaca neprekidno razvija, a svako novo otkrivanje prošlosti menja naše razumevanje njihovog susreta. Kovačević kroz dramu koja govori o prijateljstvu, nesreći i ljubavi ispisuje i dirljivu posvetu svojim prijateljima Ljubiši Bačiću i Zoranu Radmiloviću.
Muzika Vladimira Markovića prati emotivni ritam priče, dok kostim Dragice Laušević zaokružuje scensku sliku.
Čovek ne može izbeći sve životne lomove, naročito na ovim prostorima, ali može pronaći uporište u prijateljstvu i bliskosti. Laban i Kralj mogu najzad ispričati ono što su dugo prećutkivali. U tome je lekovitost njihovog susreta.