Nakon što Žiri (Ljiljana Blagojević, predsjednica i članovi Zoran Đerić, Velizar Kasaliica) saopšti Odluku ko su laureati ovogodišnjeg izdanja Međunarodnog festivala glumca – Nikšić 2023, Kruševačko pozorište, u čast nagrađenih, izvešće predstavu „Za sada je sve OK“. Riječ je o autorskom projektu Nataše Rajković, Snežane Trišić i glumaca: Biljane Nikolić, Dejana Tončića, Bojana Veljovića i Nikole Rakića, a koji je rađen po tekstu „Prozor“, Nataše Rajković. Režiju i scenografiju je uradila Snežana Trišić, a kostime Milica Grbić Komazec. Muziku je komponovala Irena Popović, a za scenski govor pobrinuo se Đorđe Marković. Izbor muzike odradili su: Biljana Nikolić, Dejan Tončić, Bojan Veljović i Nikola Rakić. U predstavi igraju: Biljana Nikolić (Milena), Dejan Tončić (Milenin muž), Bojan Veljović (Milenin šef), Nikola Rakić (Milenin pacijent).
Predstava je premijerno izvedena početkom februara 2021. godine. Ovo je priča o bolesti koja je, kako ističe rediteljka Snežana Trišić, „često posledica nerazrešenih trauma i problema, nekome izlaz, a nekom oružje i sredstvo manipulacije. U središtu priče je Milena, glavna medicinska sestra sa odeljenja za ortopediju i njen muž, zatim šef na poslu i pacijent koga upoznaje u bolnici. E sad, da li su to baš ti likovi ili smo to mi ili su to glumci na sceni? Čije snove oni sanjaju i da li su ti snovi njihova pribežišta ili naši tajni svetovi? Teško bi bilo razjasniti i postaviti tačne granice i dijagnoze jer kada se radi o ljubavi, tu nema prave dijagnoze, vakcine ili leka“, pojašnjava svoj koncept priče Trišić.
Nataša Rajković, dramaturškinja insistira na pojmu nepravde sa kojima se, manje ili više, susrećemo:
„Nepravdu ljudi najčešće navode kao nešto što najviše ne vole i što ih najviše boli, i nije to čudno jer ona je teška i teško pada na ljudske živote i kad je mala, i kad je prolazna, pa čak i onda kad se nije svalila na nas, pa i onda kada nam se samo pričinjava. Stvar je u tome da težina nepravde nema veze s njenom veličinom, ona je uvijek teška i teško pada, pa onda krivi i iskrivljava naše kosti, naše misli, naše osjećaje i čini nas težima nego što jesmo. Teškima sami sebi, preteški drugima. I tako tromi i sami vučemo noge kroz svoje živote i sve nam je teže sa sebe zbaciti to breme, čini nam se da ne možemo ništa. A možemo, o nepravdi uvijek možemo govoriti, protiv nje se uvijek možemo boriti, nešto ponekad možemo i učiniti, a nekada je možemo i istrpiti, čak i oprostiti, ako je slučajna. Jedino što s nepravdom nikada ne smijemo raditi to je postati i sami nepravedni“, poručuje Rajković.
Prema ocjeni kritike, Kruševačko pozorište je ovim naslovom produciralo promišljeni, estetski zanimljiv i relevantan komad. Portal Nova ističe da ovo scensko djelo predstavlja „mozaik nekoliko krupnijih celina, koje se značenjski bez problema spajaju u veću, ali dramaturški stoje odvojeno.
Početne situacije u predstavi su opšte prepoznatljive: muž i žena u poodmakloj fazi braka, u kojoj netrpeljivost preovlađuje. Ona je u najboljim srednjim godinama, još uvek puna elana, energije, i samosvesna, duhovita i tragična u svojoj zaglavljenosti u lošem životu. U jednom trenutku bukvalno fizički ne može da se pomeri sa mesta, koje ni u tragovima više nije njen izbor. Ona je umorna, iako bi i dalje mogla planine da pomera. Umorna od muža hipohondra, simpatično egoističnog ukoliko vam je poznanik, ali iscrpljujuće sebičnog u ulozi muža. Njihova prepucavanja, diskretne mržnje, velika razočarenja i plamičci nade da ljubav još postoji, smenjuju se na rez. U pregrštima nam bacaju sve moguće varijante jedne nekad ljubavi, pa simbioze, pa onda više niko ne zna šta je to uopšte, i zašto ti ljudi ostaju zajedno. Dok ona razbacuje svoje brushaltere i cipele po celom stanu, a on nije u stanju osigurač da promeni. Ali zabranjuje da se pozove električar. Poznato, zar ne?
Likovi su precizno postavljeni, sa dubokim poznavanjem i ljudske psihe, i ljudskih odnosa. Čehovljevski duhovito, pa sve to što znamo da jeste svakodnevna muka ljudska ipak doživljavamo u svetlim tonovima. Snežana Trišić ih pažljivo vodi minimalističkim postupcima, skraćenjima i vremenskim ubrzanjem, diskretnom stilizacijom koja ne remeti dokumentarističko ispovednu postavku likova. Neophodni elementi dekora scenom prolaze i odlaze brzinom crtanog filma, a likovi duhovito i pirandelovski iskoračuju u realnost pozorišnog konteksta, što kulminira solo pevačkim tačkama. Ovo razbijanje pozorišne iluzije deluje kao razbijanje realnosti i savršeno se uklapa u priču, jer donosi onaj odmak od ʹstvarnostiʹ koji svi nosimo u svojim glavama, koji najčešće ne delimo sa drugima, a koji predstavlja spas kada se umorimo od svakodnevice“, piše u kritici portal Nova.