„Gde je primadona?“ u koprodukciji Pozorišta Koper i Gradskog pozorišta Ptuj podseća na to koliko pozorište može da bude zabavno kada se igra sa lakoćom, sigurnošću i uživanjem. Ken Ludvig, američki pisac poznat po svojim komedijama, smešta ovu priču u Klivlend tridesetih godina prošlog veka, u svet operskih diva, sujete, ljubavnih nesporazuma i pozorišnih intriga. Reč je o komediji situacije, novoj verziji njegove komedije „Tenor na zajam“ iz 1986. godine, u kojoj su nekadašnje muške glavne uloge zamenjene ženskim likovima. Iako je tekst napisan pre nekoliko godina, njegova atmosfera priziva vreme velikog američkog vodvilja, sa svim njegovim komičkim zapletima i nepredvidivim obrtima.
Čuvena primadona Elena Firenzi dolazi u Klivlend da nastupi u operskoj kući, ali se stvari ubrzo komplikuju. Kapriciozna i temperamentna, ona je u svađi sa suprugom i uzima tablete za smirenje. Džo (Pia Skvarča), asistentkinja upravnice operske kuće, gospođe Vajli (Lara Jankovič), pokušava da održi stvari pod kontrolom. Ali svaki pokušaj da se situacija razreši pretvara se u novi nesporazum. Ispod sjaja operskog glamura i komičnih nesporazuma otkriva se svet u kom novac određuje pravila igre, kao što ih određuje i danas. Tako počinje vrtlog komičnih situacija u kojem se likovi sve više zapliću, a publika dobija priliku da uživa u dobro poznatoj intenzivnoj vodviljskoj igri.
Režiserka Katja Pegan veoma vešto uspostavlja ovaj scenski mehanizam. Predstava se igra u žestokom tempu, gotovo bez predaha, a komički obrti nižu se jedan za drugim. Sve je podređeno ritmu i preciznosti, ali se iza te discipline oseća i ono najvažnije, a to je radost igre.
Ansambl je izuzetno uigran. Pia Skvarča kao Džo, asistentkinja upravnice koja pokušava da se snađe u sve većem haosu, igra sa naročitom energijom i šarmom. Lara Jankovič je odlična kao upravnica Vajli, dok Sara Gorše u ulozi primadone donosi potrebnu dozu temperamenta i kapricioznosti. Rok Ličen, Blaž Popovski, Igor Štamulak, Mak Tepšić i Mojca Partljič deo su ove dobro podešene glumačke mašinerije. Svi su na svom mestu, brzo reaguju jedni na druge i sa lakoćom održavaju tempo koji ovakva komedija zahteva.
Živopisni kostimi Alana Hranitelja dodatno oblikuju karaktere i prizivaju svet operskog glamura, dok scenografija Marka Juratovca pruža funkcionalan okvir za sve komične zavrzlame. Muzika Mirka Vuksanovića prati ritam predstave i doprinosi njenoj razigranosti.
Ponekad je dovoljno da nas teatar na dva sata uvuče u svoj svet, da nas nasmeje i učini da zaboravimo na sve izvan pozorišne predstave, ali takva lakoća nije nimalo jednostavna. Potrebni su joj umeće, disciplina i glumci koji igraju punim srcem. A to je i moto ovogodišnjeg „Festivala glumca“ u Nikšiću, jer kada se igra srcem, ni vodvilj nije samo zabava, već nas podseća na to koliko pozorište može da nas osvoji radošću igre.