Takmičarski program Festivala večeras (7. novembar) proteći će u estetikama predstave „Očevi i oci“, beogradskog Narodnog pozorišta. Predstava je rađena po istoimenom romanu Slobodana Selenića. Premijerno je izvedena 4. aprila ove godine na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, u novom, savremenom rediteljskom čitanju Veljka Mićunovića i dramatizaciji Kate Đarmati. Uloge su povjerene: Milošu Đorđeviću (Milutin Medaković, Nikoli Rakočeviću (Stevan Medaković), Aleksandru Vučkoviću (Mihajlo Medaković), Vanji Ejdus (Elizabeta Medaković), Vanji Milačić (Rahela Blejk), Seni Đorović (Nanka), Ivi Milanović (Jelena) i Nikoli Ristanovskom (Vidosav Prokić). Scenografiju je uradila Zorana Petrov, a kostimografiju Marija Marković Milojev. Kompozitor je Nevena Glušica, dok je za scenski govor bila zadužena dr Ljiljana Mrkić Popović. Asisten scenografa je Jasna Saramandić, a kostimografa Ena Krotić.
Kako je u kataloškoj knjizi reditelj Veljko Mićunović napisao: naši očevi i oci – naše nasleđe duhovno, intelektualno, ideološko, jesu ono sa čim neminovno živimo danas. Ili smo prisiljeni da živimo, najbolji su uvod u ovu scensku priču.
„U nemogućnosti otklona, zarad neprestanog iskopavanja i prekopavanja istorije, očevi i oci obitavaju oko nas neprestano – podsećaju, progone, nadziru i opominju. Iz krhotina sećanja Stevana Medakovića gledaju na nas naše raspolućenosti, ugrožene intime, porodični raskoli i otuđivanje. Ukazuje se i jedno suštinsko nerazumevanje različitosti, pa bilo ono na nivou bazičnog po nacionalnosti ili po pitanju puko ideološkog. Dok se, ujedno, ispostavljaju očiglednima naši unutrašnji egzili, bolne zarobljenosti i osećanje krivice koje teglimo do dana današnjeg“, napisao je reditelj Mićunović.
Prošlo je skoro četrdeset godina od kada je objavljen Selenićev roman (1985). Isto toliko vremena je prošlo otkako su se na prostorima nekada zajedničke nam države počele da dešavaju turbulentne političke, ideološke i društvene promjene. No, i pored tolike vremenske distance Selenićeva priča i dalje je aktuelna i sagledavamo je kao priču ovog – našeg trenutka. U „Očevima i ocima“ ispričana je priča o našim začaranim krugovima, koji nas se i te kako tiču i dotiču.
To je za beogradski dnevnik „Danas“ potvrdio i glumac Nikola Ristanovski, koji u predstavi igra lik Vidosava Prokića.
„…Te podele unutar porodica, sa fatalnim ishodima, da ne možemo da razumemo i prihvatimo razlike, ideološke, nacionalne i sve druge, tiču se najpre ovog našeg prostora. Stalno ponavljam jednu rečenicu, čini mi se dosta istinitom, a više nisam ni siguran da je moja: Nama društvo izlazi iz kuhinje preko prozora, a ne ulazi, nema obrnutog smera. I ne slučajno. Čitava literatura, posebno dramaturgija, fokusira porodicu, porodica je glavni nukleus, jer se tu zadaju najteži zadaci, i tu se nalaze uzroci svega, i u ljudima samim, i u njihovim odnosima sa drugima. Selenićev roman toga ima“, potvrdio je Nikola Ristanovski.
Njegova koleginica Vanja Ejdus istakla je da je ova Selenićeva priča ispričana savremenim pozorišnim jezikom, koji se jako razlikuje od predstava koja se po ovom romanu igrala devedesetih godina i koje su bile hit.
Glumac Nikola Rakočević skrenuo je pažnju na poruke iz kojih bi trebalo da „shvatimo koji su to kodovi, šta nas to vuče u začarani krug nasleđa i kako da se oslobodimo njegovog tereta, a da to ne izglada kao da izdajemo svoje nacionalno biće i svoje korene“.
Glumica Vanja Milačić izrazila je bojazan „da je predstava Očevi i oci potvrda toga da vreme ide u krug, da se kod nas samo smenjuju generacije, sistemi, društva, vlasti… a mi ostajemo isti. Suštinski uzrok te naše nepromenljivosti, raspolućenosti i loše genetike koja nas dovodi u sukobe unutar sopstvenih porodica mi ne lečimo, nažalost, samo se bavimo njegovim posledicama. Sama predstava u Mićunovićevoj režiji vrlo je kompleksna, i na neki način je izražajno komplikovana“, objasnila je Milačić za beogradski „Dnevnik“.
Pozorišna kritičarka Ana Tasić cijeni da je režija Veljka Mićunovića dosljedna i precizna u ovom, u cjelini delikatnom i uspješnom izvođenju.
„Autorski tim nove predstave Očevi i oci na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu odlučio se za nekonvencionalno, istraživačko, stilski i formalno vrlo provokativno i savremeno tumačenje slojevitog, epsko-istorijskog, psihološkog i porodičnog romana Slobodana Selenića. …Kata Đarmati je uobličila scenski neobično podsticajnu dramatizaciju. Čini je dinamičan i živ, može se reći postdramski spoj, narativnih i dramskih delova, međusobno sudarenih, ukrštenih, kao na bojištu, u ratu za proboj glasa, za simboličko osvajanje prostora, identiteta. Naratori nastupaju individualno i kolektivno, pojedinačni glasovi se po potrebi izdvajaju iz specifičnog hora, da bi se ponovo stopili u kolektiv, gradeći opčinjavajuću partituru…. To je naročito izražajno prikazano u uvodnim scenama koje opisuju Stevanov dolazak u Englesku na studije, njegove dramatične prve susrete sa nepoznatim okruženjem, sa ironijom i uzdržanošću engleskog društva. Ceo ansambl je tu statično, ceremonijalno postavljen na stilizovano utvrđenu drvenu pozornicu, koju gradi nekoliko nivoa klupa, nalik forumu, odakle istupaju glasovima, grakćući kao zloslutne vrane u Stevanovoj mori (scenografija Zorana Petrov, kostimograf Marija Marković). Ovaj postupak je reprezentativan u pogledu uspešnog prenosa prozne forme romana, u scenski vanredno intrigantnu, raščlanjenu kolektivnu naraciju. U izvođački tekst su uključeni i različiti jezici, pored srpskog, naratori i likovi govore na engleskom i španskom jeziku, stvarajući tako i osobenu poliglosiju, takođe blisku postdramskom izrazu, kako ga je definisao Hans Tis Leman. Uvedeni su i delovi narodne epike, pesme Smrt Kraljevića Marka, što se može shvatiti kao direktnija problematizacija odnosa između istorije, mita i tradicije. Režija Veljka Mićunovića dosledna je i precizna u ovom u celini delikatnom i uspešnom izvođenju, i može se reći da se estetski nadovezuje na jezik njegovih ranijih, takođe vrednih predstava, Kičma i Radnička hronika, na scenama Narodnog pozorišta u Subotici. Osobena rediteljska rešenja suptilno minimalistički izranjaju, sa detaljima koji unose diskretnu dinamiku… U građenju scenske živosti su važni i glasovi glumaca, njihovo tiho, nežno, horsko pojanje, koje oblikuje različitu osećajnost, od ofanzivne i preteće, do one suprotne, umirujuće u odnosu na generacijsko-političke svađe i razdore (kompozitor Nevena Glušica).
Igra glumaca je u celosti vešta i detaljna, oni bez upadljivijih slabosti iznose ovaj zahtevan dramaturško-rediteljski koncept, u predstavljanju naratora i likova“, utisak je pozorišne kritičarke Ane Tasić.